Активности са сећањима: кутије успомена, животне приче и фотографије

Сећање једноставно значи уживање у прошлости заједно. За многе људе које живе са деменцијом успомене из пре деценија остају јасније од онога што се десило јутрос. Фотографије, познати предмети, музика и приче могу да отворе те успомене и дају вам нешто топло да делите. Једно правило: то је разговор, никад квиз.

Шта је сећање и чиме се разликује од испитивања?

Сећање је дељење успомена кроз фотографије, предмете, музику или видео, у темпу особе. NHS то описује као дељење прошлих искустава и прича уз помоћ фотографија, предмета, видеа или музике, у књизи или на таблету. Испитивање је другачије: тражи од особе да изнесе тачан одговор, а то може донети срамоту уместо уживања.

National Institute on Aging наводи питање да ли се особа сећа нечега или некога као нешто што треба избегавати. Family Caregiver Alliance предлаже да се избегавају питања која се ослањају на краткорочно памћење и да се уместо тога прича о даљој прошлости.

Како причати о фотографијама без испитивања?

Почните од онога што видите, па оставите простор особи да дода нешто ако жели.

1. Седите један поред другог. Држите албум између себе, да гледате заједно, а не да испитујете преко стола.
2. Изаберите неколико фотографија. Пет добрих фотографија боље је од целе кутије. Најбоље функционишу велике, јасне копије.
3. Именујте људе сами. „Ево вас и тате на дан венчања“ уклања притисак.
4. Коментаришите детаље. Одећа, аутомобили, храна, време, лица. „Какав ауто. Изгледа тако сјајно.“
5. Позивајте, не захтевајте. „Причајте ми о…“ или „Шта приметите?“ Тишина је у реду.
6. Пратите њихов ток. Ако причају о нечем сасвим другом, пођите тим путем.
7. Станите док је пријатно. Затворите албум пре него што дође умор.

За готове подстицаје са сликама пробајте картице за разговор. Да своје породичне фотографије претворите у нежну игру спајања, пробајте парове фотографија; фотографије које изаберете остају у вашем прегледачу.

Како направити кутију успомена?

Кутија успомена је контејнер са предметима из живота особе које она може да држи и о којима може да прича.

1. Изаберите чврсту кутију која се лако отвара, као што су кутија за ципеле, кутија за шешире или мала дрвена кутија.
2. Изаберите тему или мешавину. Посао, хоби, место, деценију или мало свега.
3. Скупите безбедне предмете. Пет до десет ствари довољно је за почетак.
4. Користите копије драгоцених ствари. Копирајте незаменљиве фотографије и документа, а оригинале чувајте на сигурном.
5. Износите по један предмет. Предајте један, кажите нешто о њему и видите куда води разговор.

Идеје за укључивање:

• Посао: значка са именом, мали алат, ознака са униформе, књига евиденције, значка медицинске сестре, кувар из локалне кафане.
• Дом: рецепт у њеном рукопису, кухињска крпа, омиљени шал или кравата.
• Хобији: мамац за пецање без куке, бејзбол, клупко предива, пакетић семена.
• Места: разгледнице, мапе, туристички сувенир, исечак из завичајних новина.
• Породица: копије фотографија, дечји цртеж, позивница за венчање.

Не остављајте оштре предмете, ситне ствари које се могу прогутати и ствари које могу донети болна сећања, осим ако знате да су добродошле.

Како направити књигу животне приче?

Књига животне приче је једноставан албум фотографија и кратких подписа о животу особе. Може се гледати заједно, а помаже посетиоцима и особљу да виде целу особу.

1. Изаберите формат. Регистратор са фолијама, штампана књига фотографија или слајдшоу на таблету.
2. Планирајте неколико одељака. Детињство, школа, посао, породица, места где је живела, вера, хобији, омиљена храна и музика.
3. Додајте једну или две фотографије по страници са кратким подписом великим словима: „Марија, 22 године, почиње посао у банци.“
4. Укључите навике и рутине. „Пије кафу с млеком. Воли недељне химне. Не воли гласан телевизор.“ Ово помаже свакоме ко брине о њој.
5. Укључите особу колико жели, бирајући фотографије, причајући приче или само гледајући како се књига слаже.
6. Наставите да додајете. Не мора бити завршена да би била корисна.

Још идеја за сећања

• Пустите музику из њихове младости и причајте о томе где их одведе. Видите активности уз музику.
• Гледајте домаће филмове или ТВ емисије из омиљених деценија.
• Скувајте јело из детињства и пустите мирисе да воде разговор.
• Погледајте мапу њиховог родног града и прођите прстом кроз познате улице.
• Прелиставајте старе каталоге или часописе и причајте о ценама, моди и аутомобилима.
• Снимите њихове приче на телефон, уз дозволу, за породицу.
• Делите током позива. Покажите једну фотографију на видео-позиву; видите телефонске и видео-позиве.
• Понесите фотографију или предмет кад посећујете. Даје посети лак фокус; видите посете.

Шта ако је сећање болно?

Нека сећања доносе тугу, жаљење или страх. Ако се особа узнемири, станите, утешите је и нежно промените тему или активност. Не расправљајте о томе шта се десило. Family Caregiver Alliance саветује да не покушавате да убедите особу да греши и предлаже да одговорите на осећања која особа показује, а која су стварна. Ако говоре о некоме ко је умро као да је жив, одговорите на осећање: „Недостаје ти она. Причај ми о њој.“

Шта кажу истраживања?

Cochrane преглед сећања, који обухвата 22 испитивања и 1.972 особе, открио је да су ефекти били непостојани, мали и разликовали су се према окружењу и формату. Није нађено да постоји штета за особе са деменцијом. Сећање предлажемо јер може донети топло, смислено заједничко време, а не као терапију. За више о лаком разговору видите савете о комуникацији.