Разговор са децом о деменцији

Када деменција промени некога кога дете воли, дете може то приметити пре него што одрасли започну разговор. Дете се може осећати забринуто, љутито, постиђено, кривим или несигурно како да се понаша. Свако дете и свака породица су различити. Јасне информације и стална подршка могу помоћи детету да разуме шта се мења, без да од њега тражите одговорности одраслих.

Водич Алцхајмерове асоцијације о разговору с децом препоручује да се на питања одговара искрено, речима које деца разумеју. Породични водич Dementia Australia такође наглашава искрене разговоре, уверавање и заштиту простора у коме млада особа може остати дете. Користите ове идеје као полазну тачку, а не као сценарио за сваку породицу.

Како да почнем разговор о деменцији?

Почните од промене коју је дете видело или питања које је поставило. Можете рећи: „Приметио си да бака понавља питања. Она има болест која се зове деменција и која утиче на памћење и размишљање.“ Користите стварну дијагнозу само ако је позната. Ако породица још чека процену, опишите промену без давања назива.

Изаберите миран тренутак када можете остати у разговору. Користите кратке реченице и застаните да дете одговори. Не морате објаснити сваки детаљ одједном. Питајте шта већ разуме и шта жели да зна следеће. Мало дете може имати користи од слике или једноставног примера; старије дете може желети више детаља или време за себе да размисли.

Особу са деменцијом укључите кад жели и може да учествује. Пре него што се приватни медицински подаци поделе са другима, разговарајте са дететом о жељама те особе. Дете може желети родитеља или поузданог одраслог у близини кад посећује, или можда неће желети да о дијагнози прича са пријатељима или у школи још.

Шта да кажем детету о деменцији?

Објасните делове који су важни у дететовом свакодневном животу. Деменција је болест која може променити начин на који особа памти, размишља или комуницира. Није заразна и дете је није изазвало. Алцхајмерова асоцијација наводи да деца могу бринути да ће се заразити или да себе криве када су одрасли узнемирени. Одговорите на те страхове директно.

Будите искрени о ономе што знате и не знате. Можете објаснити шта је породица приметила, какву помоћ особа добија и какви планови могу утицати на дететову рутину. Не обећавајте да ће особа бити боља, да се ништа неће променити или да знате када ће до промене доћи. Ако не знате одговор, реците то и понудите да заједно нађете поуздане информације.

Деци може бити потребно да чују исто објашњење више пута. То је нормално. Оставите простор да дете поново пита касније и проверите шта је разумело, али без претварања разговора у тест. Ако дете користи друге речи за болест, прво саслушајте, па нежно понудите јасан језик који може користити.

Како да одговорим на тешка питања?

Одговорите на страх испод питања, па дајте најјаснији искрен одговор који можете. Нека буде кратак и не попуњавајте детаље које не знате.

• „Могу ли да се заразим?“ Реците не: деменција није заразна. Дете може наставити да проводи време са особом.
• „Да ли сам ја ово изазвао?“ Уверите га да болест није изазвало нешто што је рекло или урадило.
• „Зашто ме деда зове другим именом?“ Објасните да деменција може променити начин на који особа памти имена. Није кривица детета и можда не ради то да би га узнемирила.
• „Да ли ћу и ја добити деменцију?“ Не нагађајте о будућности једне особе. Породични ризик зависи од врсте и историје. Ако постоји конкретна забринутост због наслеђеног облика, питајте лекара особе да ли може помоћи генетски стручњак.
• „Да ли ће она да се излечи?“ или „Да ли ће умрети?“ Не обећавајте исход или рок. Реците детету шта је тим за негу рекао, ако породица жели то да подели, и објасните када ћете поново разговарати.
• „Да ли ме још воли?“ Не терајте дете да доказује одговор. Можете рећи да однос значи много и потражити пријатан начин да проводите време заједно сада.

Можете застати ако је питање превелико. Реците детету када ћете се вратити на њега и испуните обећање. Мирно и искрено „Још не знам“ је корисније од самоуверене претпоставке.

Како да помогнем, а да дете не постане неговатељ?

Нудите повезивање по избору. Ако и дете и особа желе, могу заједно слушати познату музику, гледати фотографије, цртати, читати или делити једноставну кућну активност. Наш водич о реминисценцији и водич о музици садрже идеје. Пратите реакције особе и детета; у реду је стати, променити активност или посетити неки други пут.

Одговорност за негу и безбедност оставите одраслима. Дете може изабрати да постави ужину или донесе књигу, али не би требало да буде одговорно за надзор, лекове, личну негу, термине или хитне случајеве. Не сугеришите да је посета, помоћ или боравак у близини дететова дужност. Водич Dementia Australia упозорава породице да поштују границе младих људи и њихову потребу да остану деца.

Заштитите време које је само за дете. Одржавајте школу, пријатељства, хобије и породичне рутине што је стабилније могуће. Ако нега мења те планове, објасните зашто и потражите другог одраслог који може помоћи да дете задржи своју активност или излазак. Водич о сопственој бризи неговатеља објашњава како затражити од других одраслих да поделе подршку.

Пре него што кажете наставнику, тренеру или другом одраслом, укључите дете у одлуку онолико колико је прикладно. Можда жели да једна поуздана особа зна, или може желети да сачека. Ако поделите информације, договорите шта ћете рећи и шта треба да остане приватно.

Када да потражим додатну подршку?

Питајте како дете живи током времена, а не само одмах после дијагнозе. Нека деца отворено причају; друга показују тескобу кроз промене у спавању, школи, пријатељствима или понашању. Ове промене могу имати много узрока и не доказују да дете треба дијагнозу. Слушајте и питајте каква би подршка помогла.

Ако дете жели некога ван породице с ким може да разговара, размислите о поузданом наставнику, школском саветнику, педијатру или стручњаку за ментално здравље деце. Пре него што контактирате школско особље о дијагнози, питајте дете ако можете; можда жели да буде део тог разговора. Породице погођене деменцијом с раним почетком могу такође требати подршку у вези са послом, школом и променом породичних улога.

Ако нисте сигурни како да објасните одређену промену, питајте тим за негу особе или организацију за деменцију за савет. Дете не треба да добије савршене одговоре од вас. Треба му искрене информације, прилику да поново пита и одрасле који стално буду уз њега.